4 knjige, k'o po rasporedu od jedne knjige nedeljno, 52 knjige godišnje.
Ono što nas ne ubije, David Lagerkranc, četvrta knjiga serijala Milenijum.
Nakon Lašonove smrti (i raznoraznih porodičnih problema i sukoba između njegove nevenčane saputnice i njegovog, valjda, oca i brata (zaboravila sam više ko se tu sa kime svađao), Lagerkrancu je dopalo da, po Lašonovim beleškama, nastavi serijal. Sad, i Lašonovo pisanje je imalo svojih mana, ali su mu likovi plenili (ok, Lizbet Salander je veoma zanimljiv lik, a lik sredovečnog novinara Mikaela Blumkvista (i Lašon je bio sredovečni novinar) na koga se prosto bacaju zgodne ribe je bio sladak). Kod Lagerkranca, isti ti likovi su tek blede kopije. Osim toga, Lašon se dosta bavio društvenom kritikom, dok je ovde to skrajnuto; problematični su pojedinci (zločinački mastermajndovi plus korumpirani ljudi u korporacijama), ne sistem u celini.
Dodajte na sve to da su neke bitne stvari sa kraja treće knjige potpuno ignorisane (Lizbet je počela malčice da se otvara prema ljudima, i da malo više vodi računa o sebi, što je krupan korak, a večiti ženskaroš Mikael je, izgleda, rešio da se skrasi sa jednom ženom, naravno superzgodnom valkirom; u četvrtoj knjizi Lizbet je nepoverljiva kao i pre, i živi na džank-fudu, a valkira se uopšte ne spominje, kao da nikad nije ni postojala). Zaplet? Ni Lašonu nije bio jača strana, a Lagerkranc nije ništa bolji.
Sve u svemu, vredi li ovo čitanja? Pa, recimo da ću sledeću knjigu, kad/ako izađe, najverovatije da zaobiđem.
Književna fantastika - Almanah 2016, urednici Dragoljub Igrošanac i Mladen Jakovljević.
Posle nesrećnog slučaja od Ono što nas ne ubije, ovo je bilo pravo olakšanje. No, nije neophodno čitati neuspele nastavke da bi vam se dopale priče Filipa Dika, Dansenija, i nekoliko domaćih autora, plus gomila dobrih teoretskih tekstova, intervjua i prikaza.
Za nekog gomila dobrih stvari, za svakog ponešto. Čitajte.
Sanatorijum u senci peščanika, Bruno Šulc.
Nakon čitanja prve dve strane, dobila sam inspiraciju za priču, i to priču koja mi se smesta uobličila u glavi. Mene čitanje i inače inspiriše, ali to obično ne ide ovom brzinom.
Nevezano za inspiraciju, ukoliko, kao ja, ranije niste čitali Šulca, može vam biti potrebno neko vreme da se naviknete. Okej, to se desilo, aha. Čekaj, šta je sad ovo, je l' to njegova mašta, ili pripoveda iz ludnice (u društvu ostalih pacijenata), ili je to njegovo poetizovano/oneobičeno/štagod viđenje stvari, ili... ?
Neću ovde da objašnjavam o čemu se radi; Šulca treba otkrivati. I uživati u njegovim delima.
Još jednom, čitajte.
Priča za biće vremena, Rut Ozeki.
Ovo je, većim delom, glavnotokovska knjiga, i većim delom u formi epistolarnog romana (dnevnik, pisma, mejlovi...).
S jedne strane, tu je Nao, japanska tinejdžerka koja namerava da se ubije, ali želi pre toga da napiše dnevnik o životu svoje prababe Điko, stočetvorogodišnje zen-monahinje, feministkinje, spisateljice čija je dela nemoguće pronaći, i, sve u svemu, sjajne žene. Nao je skoro celog života živela u Americi, ali se njena porodica, nakon što joj je otac ostao bez posla, vratila u Japan. Nekad su bili imućni, a u Japanu žive u sirotinjskom kraju, otac joj je nezaposlen i suicidalan, majka je isprva sve vreme provodila zureći u meduze u akvarijumu kako bi smirila živce, a onda, nakon muževljevog prvog pokušaja samoubistva, shvatila da je ona ta koja će morati da izdržava porodicu, i zaposlila se. Drugim rečima, ne zna se da li devojci manju podršku pružaju otac ili majka, a u školi je, onako krupnu i izraslu od američke hrane, praktično smatraju strankinjom, i svakodnevno krvnički maltretiraju i ponižavaju (u jednom trenutku umalo da dođe i do silovanja).
Sa druge strane, tu je Rut (isto kao autorka romana), koja živi u Britanskoj Kolumbiji (kao autorka), na ostrvcetu, sa mužem Oliverom koji radi na Projektu Neoeocen (opet autobiografski). Rut na obali pronalazi nešto što izgleda kao smeće, a za šta se ispostavlja da su Naoin dnevnik, pisma na japanskom i dnevnik na francuskom njenog deda-ujke koji je poginuo u Drugom svetskom ratu kao kamikaza, i još neke stvarčice. Rut postaje opsednuta tim dnevnikom, smatra da hitno mora da pomogne sirotoj devojci i njenom ocu, ali ne zna kako da ih pronađe (pretraga Interneta ništa ne otkriva, mogli su da poginu u cunamiju 2011), i pritom previđa da se sve to iz dnevnika desilo pre desetak godina.
I tako, paralelno teku Naoina i Rutina priča, Nao je zanimljiva i greške koje ponekad pravi su razumljive jer je reč o maltretiranom detetu, Rut je poprilično iritantna (pati od spisateljske blokade i godinama ne uspeva da napiše memoare o poslednjim godinama života svoje majke koja je umrla od Alchajmera, prepuna je samosažaljenja, lako plane, sve je nervira, ne zna šta će sa sobom...). Điko je kul lik, od početka do kraja.
A onda sitni detalji postaju manje sitni, i prelazimo u fantastiku.
S obzirom na položaj ostrvceta, bilo je zaista malo verovatno da Naoin dnevnik baš tu dospe. Ne zna se ni kako je do Rutine i Oliverove kuće dospela vrana čija se vrsta često viđa u Japanu, ali je u Kanadi nema. Nao vidi duhove i možda koristi neku vrstu magije (manje-više magijski realizam), tekst na poslednjim stranicama dnevnika misteriozno nestaje pa se kasnije ponovo pojavljuje, Rut u snu, delom uz pomoć Điko, utiče na događaje u Naoinom životu od pre deset godina (ta sekvenca štrči). Tu su i zen, i kvantna mehanika, i mačak Šredinger (odbija da se odazove na to ime, pa ga zovu Pest, odnosno Pesto), koji je nestao, i možda je živ, a možda nije (ok, mačak je nestao i ne znaju da li je i dalje živ ili ne, no, simbolika je u skladu sa ostatkom). Vrana koja uopšte ne bi trebalo da je tu im pomaže. Dva života, odvojena i vremenom i prostorom, su na čudan način povezana, i utiču jedan na drugi.
I tako dok se konačno ne pomere sa mrtve tačke.
Priča za biće vremena ima svojih manjkavosti, uglavnom u delovima u kojima moramo da trpimo Rutino samosažaljenje i ispade, no, ukupno uzev, vredi čitanja (479 strana). Ili je bar meni vredela.
Nakon Lašonove smrti (i raznoraznih porodičnih problema i sukoba između njegove nevenčane saputnice i njegovog, valjda, oca i brata (zaboravila sam više ko se tu sa kime svađao), Lagerkrancu je dopalo da, po Lašonovim beleškama, nastavi serijal. Sad, i Lašonovo pisanje je imalo svojih mana, ali su mu likovi plenili (ok, Lizbet Salander je veoma zanimljiv lik, a lik sredovečnog novinara Mikaela Blumkvista (i Lašon je bio sredovečni novinar) na koga se prosto bacaju zgodne ribe je bio sladak). Kod Lagerkranca, isti ti likovi su tek blede kopije. Osim toga, Lašon se dosta bavio društvenom kritikom, dok je ovde to skrajnuto; problematični su pojedinci (zločinački mastermajndovi plus korumpirani ljudi u korporacijama), ne sistem u celini.
Dodajte na sve to da su neke bitne stvari sa kraja treće knjige potpuno ignorisane (Lizbet je počela malčice da se otvara prema ljudima, i da malo više vodi računa o sebi, što je krupan korak, a večiti ženskaroš Mikael je, izgleda, rešio da se skrasi sa jednom ženom, naravno superzgodnom valkirom; u četvrtoj knjizi Lizbet je nepoverljiva kao i pre, i živi na džank-fudu, a valkira se uopšte ne spominje, kao da nikad nije ni postojala). Zaplet? Ni Lašonu nije bio jača strana, a Lagerkranc nije ništa bolji.
Sve u svemu, vredi li ovo čitanja? Pa, recimo da ću sledeću knjigu, kad/ako izađe, najverovatije da zaobiđem.
Posle nesrećnog slučaja od Ono što nas ne ubije, ovo je bilo pravo olakšanje. No, nije neophodno čitati neuspele nastavke da bi vam se dopale priče Filipa Dika, Dansenija, i nekoliko domaćih autora, plus gomila dobrih teoretskih tekstova, intervjua i prikaza.
Za nekog gomila dobrih stvari, za svakog ponešto. Čitajte.
Nakon čitanja prve dve strane, dobila sam inspiraciju za priču, i to priču koja mi se smesta uobličila u glavi. Mene čitanje i inače inspiriše, ali to obično ne ide ovom brzinom.
Nevezano za inspiraciju, ukoliko, kao ja, ranije niste čitali Šulca, može vam biti potrebno neko vreme da se naviknete. Okej, to se desilo, aha. Čekaj, šta je sad ovo, je l' to njegova mašta, ili pripoveda iz ludnice (u društvu ostalih pacijenata), ili je to njegovo poetizovano/oneobičeno/štagod viđenje stvari, ili... ?
Neću ovde da objašnjavam o čemu se radi; Šulca treba otkrivati. I uživati u njegovim delima.
Još jednom, čitajte.
Ovo je, većim delom, glavnotokovska knjiga, i većim delom u formi epistolarnog romana (dnevnik, pisma, mejlovi...).
S jedne strane, tu je Nao, japanska tinejdžerka koja namerava da se ubije, ali želi pre toga da napiše dnevnik o životu svoje prababe Điko, stočetvorogodišnje zen-monahinje, feministkinje, spisateljice čija je dela nemoguće pronaći, i, sve u svemu, sjajne žene. Nao je skoro celog života živela u Americi, ali se njena porodica, nakon što joj je otac ostao bez posla, vratila u Japan. Nekad su bili imućni, a u Japanu žive u sirotinjskom kraju, otac joj je nezaposlen i suicidalan, majka je isprva sve vreme provodila zureći u meduze u akvarijumu kako bi smirila živce, a onda, nakon muževljevog prvog pokušaja samoubistva, shvatila da je ona ta koja će morati da izdržava porodicu, i zaposlila se. Drugim rečima, ne zna se da li devojci manju podršku pružaju otac ili majka, a u školi je, onako krupnu i izraslu od američke hrane, praktično smatraju strankinjom, i svakodnevno krvnički maltretiraju i ponižavaju (u jednom trenutku umalo da dođe i do silovanja).
Sa druge strane, tu je Rut (isto kao autorka romana), koja živi u Britanskoj Kolumbiji (kao autorka), na ostrvcetu, sa mužem Oliverom koji radi na Projektu Neoeocen (opet autobiografski). Rut na obali pronalazi nešto što izgleda kao smeće, a za šta se ispostavlja da su Naoin dnevnik, pisma na japanskom i dnevnik na francuskom njenog deda-ujke koji je poginuo u Drugom svetskom ratu kao kamikaza, i još neke stvarčice. Rut postaje opsednuta tim dnevnikom, smatra da hitno mora da pomogne sirotoj devojci i njenom ocu, ali ne zna kako da ih pronađe (pretraga Interneta ništa ne otkriva, mogli su da poginu u cunamiju 2011), i pritom previđa da se sve to iz dnevnika desilo pre desetak godina.
I tako, paralelno teku Naoina i Rutina priča, Nao je zanimljiva i greške koje ponekad pravi su razumljive jer je reč o maltretiranom detetu, Rut je poprilično iritantna (pati od spisateljske blokade i godinama ne uspeva da napiše memoare o poslednjim godinama života svoje majke koja je umrla od Alchajmera, prepuna je samosažaljenja, lako plane, sve je nervira, ne zna šta će sa sobom...). Điko je kul lik, od početka do kraja.
A onda sitni detalji postaju manje sitni, i prelazimo u fantastiku.
S obzirom na položaj ostrvceta, bilo je zaista malo verovatno da Naoin dnevnik baš tu dospe. Ne zna se ni kako je do Rutine i Oliverove kuće dospela vrana čija se vrsta često viđa u Japanu, ali je u Kanadi nema. Nao vidi duhove i možda koristi neku vrstu magije (manje-više magijski realizam), tekst na poslednjim stranicama dnevnika misteriozno nestaje pa se kasnije ponovo pojavljuje, Rut u snu, delom uz pomoć Điko, utiče na događaje u Naoinom životu od pre deset godina (ta sekvenca štrči). Tu su i zen, i kvantna mehanika, i mačak Šredinger (odbija da se odazove na to ime, pa ga zovu Pest, odnosno Pesto), koji je nestao, i možda je živ, a možda nije (ok, mačak je nestao i ne znaju da li je i dalje živ ili ne, no, simbolika je u skladu sa ostatkom). Vrana koja uopšte ne bi trebalo da je tu im pomaže. Dva života, odvojena i vremenom i prostorom, su na čudan način povezana, i utiču jedan na drugi.
I tako dok se konačno ne pomere sa mrtve tačke.
Priča za biće vremena ima svojih manjkavosti, uglavnom u delovima u kojima moramo da trpimo Rutino samosažaljenje i ispade, no, ukupno uzev, vredi čitanja (479 strana). Ili je bar meni vredela.
No comments:
Post a Comment