2 knjige, prema Goodreadsu. Osim što nisu knjige. Plus gomila Emitora koji su mi godinama (neki od 2004. ili tu nešto, mrzi me sad da proveravam) stajali na polici.
Monolit 10. Preko 1.000 strana, tvrdokoričeno, napor za zglobove (i stomak, ako ga tu spustite). Nekoliko romana u okviru jednog Monolita, plus novele, plus dve Barkerove drame (Istorija đavola i Zaljubljeni Frankenštajn). Obrade bajki, varijacije na temu Velsovog Rata svetova, stare stvari, nove (u vreme kad je objavljen, pre skoro 20 godina) stvari, simpatične, ali danas zastarele priče, priče koje i danas ostavljaju jak utisak... Svega tu ima. Od onog što je ostavilo poseban utisak, bez određenog redosleda:
Nekrovil, Ijan Mekdonald. Ista struktura kao i Reka bogova i Tekija (pratimo nekoliko likova/tokova u ovakvom ili onakvom svetu budućnosti, njihove priče se prepliću, na kraju ne budu izmenjeni samo likovi, nego i čitav svet, i to drastično). Nekrovil mi je bolji i od Reke bogova i od Tekije, i verovatno bih još više uživala u čitanju da mi opšta priča nije već poznata.
Feniks bez pepela, Harlan Elison i Edvard Brajant. Ovo danas deluje zastarelo, i za to postoji odličan razlog: prvobitno je pisano kao scenario za televizijsku seriju Starlost (i nastao je cirkus, jako zabavna priča), što znači da je unapred moralo da bude zastarelo u odnosu na tadašnju pisanu naučnu fantastiku, kako bi seriju mogli da prate i oni koji naučnu fantastiku ne čitaju. A posle, nakon pomenutog cirkusa, napisano je kao roman. Koji je danas poput nečeg simpatičnog što ste iskopali kod antikvara, a ni sam antikvar ne zna od kada mu to tu stoji. Ali je slaaatko. I sve vreme sebi govorite Jao, što je ovo zastarelo.
U krugu svetlosti, Arijadna Gromova. Do pred sam kraj (poprilično zbrzan, i kvari utisak), ovo mi je ličilo na Silverbergovo Umiranje iznutra, u najboljem mogućem smislu. Telepatija, da. Uz ličnu dramu. I bolje da ne objašnjavam dalje, da ne spojlujem. Čitajte.
UBIQ 10, nabavljen još na Euroconu 2012, i tek sad pročitan (ako nije bilo očigledno: trenutno sam u fazi zvanoj 'ajde više pročitaj to što godinama stoji na policama. Što je lep plan. Samo što uskoro ide Sajam knjiga, pa ćete čitati o novim nerazumnim ulovima). Gomila priča koje variraju po kvalitetu (ima slabijih, ima i onih koje se ne ispuštaju iz ruku), plus dobra esejistika, plus bibliografija. Vredi.
I, kao što rekoh, pročitala sam i gomilu Emitora, što sam radila i u drugoj polovini septembra (u prvoj sam opet čitala knjige), dok nisam pročitala sve koji su mi bili na polici, a onda prešla na Znakove sagite. Emitori su bili popriličan blast from the past, sa podsećanjem na osvajanje nagrade za najbolji fanzin, na nekadašnje Beokone, na filmove koji su se gledali, o kojim se knjigama pričalo, ko je šta tada pisao... Bilo nekad.
Nekrovil, Ijan Mekdonald. Ista struktura kao i Reka bogova i Tekija (pratimo nekoliko likova/tokova u ovakvom ili onakvom svetu budućnosti, njihove priče se prepliću, na kraju ne budu izmenjeni samo likovi, nego i čitav svet, i to drastično). Nekrovil mi je bolji i od Reke bogova i od Tekije, i verovatno bih još više uživala u čitanju da mi opšta priča nije već poznata.
Feniks bez pepela, Harlan Elison i Edvard Brajant. Ovo danas deluje zastarelo, i za to postoji odličan razlog: prvobitno je pisano kao scenario za televizijsku seriju Starlost (i nastao je cirkus, jako zabavna priča), što znači da je unapred moralo da bude zastarelo u odnosu na tadašnju pisanu naučnu fantastiku, kako bi seriju mogli da prate i oni koji naučnu fantastiku ne čitaju. A posle, nakon pomenutog cirkusa, napisano je kao roman. Koji je danas poput nečeg simpatičnog što ste iskopali kod antikvara, a ni sam antikvar ne zna od kada mu to tu stoji. Ali je slaaatko. I sve vreme sebi govorite Jao, što je ovo zastarelo.
U krugu svetlosti, Arijadna Gromova. Do pred sam kraj (poprilično zbrzan, i kvari utisak), ovo mi je ličilo na Silverbergovo Umiranje iznutra, u najboljem mogućem smislu. Telepatija, da. Uz ličnu dramu. I bolje da ne objašnjavam dalje, da ne spojlujem. Čitajte.
I, kao što rekoh, pročitala sam i gomilu Emitora, što sam radila i u drugoj polovini septembra (u prvoj sam opet čitala knjige), dok nisam pročitala sve koji su mi bili na polici, a onda prešla na Znakove sagite. Emitori su bili popriličan blast from the past, sa podsećanjem na osvajanje nagrade za najbolji fanzin, na nekadašnje Beokone, na filmove koji su se gledali, o kojim se knjigama pričalo, ko je šta tada pisao... Bilo nekad.
No comments:
Post a Comment